ALmaty Writing Residency 2022

Multiculturality in children’s and youth literature

Children’s literature in times of change


aIGERIM aLTAYEVA • АЙГЕРИМ АЛТАЕВА


ON THE UNIQUENESS OF KAZAKHSTAN’S MULTICULTURAL SITUATION AND ON THE GLOBAL WORLD TODAY

In a conversation with a Korean colleague of mine, I mentioned that Koreans always work hard. She told me: «Naturally! After all, we had to survive here». What followed was a brief excursion into the history of the forced relocation of the Korean people during Stalin’s repressions from the Far East to Kazakhstan and Uzbekistan. I became curious about the topic and watched a documentary by an American Korean about Koreans living in Kazakhstan and Uzbekistan.

«We were thrown into cattle wagons and traveled for weeks to unknown destinations. Then they dropped us off somewhere in the steppe, where only one Kazakh family lived. My husband was killed. I was with two children and expecting a third. It was the end of autumn and the weather was turning cold. When they saw me with two children, the family gave us the yurt and went to live in a barrack. They are the reason we managed to survive.» An elderly Korean woman told me her story in tears. After that I fell into deep thought about the identity of the Kazakh people and all nationalities living in Kazakhstan. I thought about the values and motivations of the Kazakhs who lived in those times. How they were ready to accept on their land absolute strangers who did not speak their language and help them. Isn’t this an example of true humanity and tolerance? I recall my childhood memories of how every year on May 1 a magnificent parade was held in my home town of Pavlodar, where the representatives of all ethnic groups living in Kazakhstan proudly marched in their national costumes down the main street, smiling and waving to the citizens. I remember the music coming from all corners of the embankment, songs sung in different languages, embroidered costumes, colorful and lively dancing.

I remember the smells of unfamiliar dishes, so inviting that it was impossible to resist tasting them all. I remember my mother’s words that we must be friends with everyone, regardless of their nationality because we are all human beings, and all human beings are the same. It brings back memories of stories from ALZHIR (translator’s note: a camp for wives of betrayers of the motherland) and kurt (translator’s note: «a hardened fermented ball of cheese and one of the best examples of nomadic Kazakh food») that the locals used to throw over the fence to keep the female prisoners from starving to death. One remembers the 132 doves painted on the glass roof of the Palace of Peace and Reconciliation as a tribute to each nation living on the territory of Kazakhstan. Kazakhstan did not become a multinational state overnight. This process has been going on for over 90 years. To live in peace and harmony for almost a century comes at a high price. This is what makes our multicultural situation truly unique. Our past experience of friendship among people is something we must remember and pass on to the following generations. We live in a world where boundaries between nationalities are blurring and everyone absorbs pieces of various cultures. Sooner or later we will all become members of one big family called «citizens of the world.»

УНИКАЛЬНОСТЬ КАЗАХСТАНСКОЙ МУЛЬТИКУЛЬТУРНОЙ СИТУАЦИИ И ГЛОБАЛЬНЫЙ МИР СЕГОДНЯ

 

Как-то в разговоре со своей коллегой кореянкой я упомянула, что корейцы всегда очень упорно работают. На что она ответила мне: «Ко- нечно! Ведь нам пришлось здесь выживать». За этой фразой последовал краткий экскурс в историю насильственного переселения корейского народа в годы сталинских репрессий с Дальнего Востока на территории Казахстана и Узбекистана. Меня очень заинтересовала эта тема, и я посмотрела документальный фильм американского корейца о корейцах, живущих в Казахстане и Узбекистане. «Нас затолкали в поезда для перевозки скота, и мы ехали несколько недель неизвестно куда. Потом нас высадили где-то в степи, где жила только одна казахская семья. Моего мужа убили. Я была с двумя детьми и ожидала третьего. Это был конец осени, и уже начало холодать. Увидев меня в положении с двумя детьми, семья уступила нам юрту, а сама отправилась жить в барак. Мы выжили только благодаря им», – со слезами на глазах рассказывала одна пожилая кореянка. После этой истории я крепко задумалась об идентичности казахского народа и обо всех национальностях, проживающих на территории Казахстана. Я думала о ценностях и мотивациях казахов, живущих в те времена. Принять на свою землю абсолютно чужих людей, не говорящих с тобой на одном языке, и помогать им. Не это ли является примером настоящей гуманности и толерантности? В голове всплывают воспоминания из детства о том, как каждый год в родном Павлодаре на 1 Мая проводился потрясающий парад, где представители всех национальностей, живущих на территории Казахстана, в национальных костюмах гордо шли по главным улицах города, улыбаясь и приветливо махая горожанам. Вспоминается музыка, доносящаяся со всех уголков набережной, песни, звучащие на разных языках, расшитые костюмы, пестрящие своими красками, зажигательные танцы. Вспоминаются запахи неизвестных мне блюд, но таких манящих, что невозможно удержаться, чтобы их не попробовать. Вспоминаются слова мамы о том, что нужно дружить со всеми, несмотря на их нацнациональность, потому что все мы люди, а все люди одинаковы. Всплывают воспоминания об историях из АЛЖИРа и о курте, который местные кидали, чтобы не дать заключённым женщинам умереть с голоду. Вспоминаются сто тридцать два голубя, нанесённых на стеклянную крышу Дворца мира и согласия как дань уважения каждому народу, проживающему на территории Казахстана. Казахстан не стал мультинациональным государством в одночасье. Этот процесс длится уже более девяносто лет. Прожить почти целый век в мире и согласии стоит дорогого. Это и делает нашу мультикультурную ситуацию по-настоящему уникальной. Наш прошлый опыт дружбы народов – это что мы должны помнить и передать следующему поколению. Мы живём в мире, где границы между национальностями стираются и каждый впитывает в себя частичку разных культур. Рано или поздно мы все станем членам одной большой семьи под названием «граждане мира».

ҚАЗАҚСТАНДАҒЫ МУЛЬТИМӘДЕНИ ЖАҒДАЙДЫҢ ЕРЕКШЕЛІГІ ЖӘНЕ ҚАЗІРГІ ЖАҺАНДЫҚ ҮРДІСТЕР

Бір күні кәріс әріптесіммен сөйлесіп тұрып, кәрістердің өте еңбекқор екенін айттым. Ол маған мынадай жауап қайтарды: «Әрине! Біз мұнда талай қиыншылықтарды бастан өткердік.» Содан кейін ол сталиндік қуғын- сүргін жылдары кәріс халқының Қиыр Шығыстан Қазақстан мен Өзбекстан территориясына күштеп көшірілу тарихына қысқаша экскурс жасады. Бұл тақырыптың мені қызықтырғаны соншалық, кәріс текті америкалық режиссердің Қазақстан мен Өзбекстанда тұратын кәрістер туралы деректі фильмін көріп шықтым. «Бізді мал тасымалдайтын вагондарға мінгізді, біз бірнеше апта бойы қайда кетіп бара жатқанымызды білмедік. Сосын бізді жапандағы жалғыз үй бар жерден түсірді, ол үйде бір қазақ отбасы тұрды. Менің күйеуім қаза болды. Қолымда екі балам бар, өзім жүктімін. Күздің соңы еді, күн суыта бастаған. Менің жағдайымды көріп, бұл отбасы бізге өз киіз үйін беріп, өздері бараққа көшіп кетті. Біз солардың арқасында ғана аман қалдық», – деді бір егде кәріс әйелі көзіне жас алып. Бұл оқиға мені қатты толғандырды, мен қазақ халқының бірегейлігі туралы, Қазақстанда тұратын барлық ұлттар жайлы ойлана бастадым. Сол кездегі қазақтардың құндылықтары мен мотивацияларын түсінуге тырыстым. Олардың ана тілінде сөйлемеген, мүлде бөтен адамдарды өз жерінде туғанындай қабылдағаны, бауырына басқаны – бұл шынайы адамгершілік пен толеранттылықтың үлгісі емес пе?

Балалық шағымда менің туған қалам Павлодарда жыл сайын 1 мамыр күні өткізілетін тамаша шеру есіме оралады. Қазақстанда тұратын барлық ұлт өкілдері өз ұлттық киімдерін киіп алып, қаланың орталық алаңына жиналатын. Содан кейін сап түзеп, қала тұрғындарына жылы жымиып, қол бұлғап, қаланың бас көшелерімен жүріп өтетін. Өзен жағалауының әр жағынан құлаққа шалынған әуендер, әртүрлі тілдерде айтылған әндер, түрлі түсті оюмен өрнектелген әдемі киімдер, әсерлі билер есімде. Мен бұрын жеп көрмеген, бірақ еліктіретіні сонша, дәмін татуға асығатын тағамдар есіме түседі. «Ұлтына қарамай, барлық адамдармен дос болу 90 Almaty Writing Residency 2021-2022 Almaty Writing Residency 2021-2022 91 керек, себебі бәріміз адамбыз, ал адамдардың барлығы бірдей» - деген анамның сөздерін есіме аламын. АЛЖИР лагерінде болған оқиғалар мен жергілікті қазақтардың әлсіреген тұтқын әйелдерге нәр беру үшін оларға құрт лақтырғаны есіме түседі. Қазақстанда тұратын барлық ұлтқа деген ел құрметінің бір белгісі ретінде Бейбітшілік пен келісім сарайының шыны шатырында бейнеленген 132 көгершін де есімде. Қазақстан көпұлтты мемлекетке бір сәтте айналған жоқ. Бұл үдеріс тоқсан жыл бойы жалғасып келеді. Ғасырға жуық уақыт бойы бейбітшілік пен келісімде өмір сүру – бұл үлкен жетістік. Біздің мультимәдени жағдайдың ерекшелігі осында. Біз басты құндылығымызға айналған халықтар достығын сақтап, болашақ ұрпаққа аманаттауымыз керек. Біз ұлттар арасындағы айырмашылықтар жойылып, әркім өз бойына өзге мәдениеттердің бөлшектерін сіңіріп жатқан әлемде тұрып жатырмыз. Ерте ме, кеш пе, бәріміз де «әлем азаматтары» деп аталатын үлкен бір отбасының мүшесіне айналамыз.

Love and understanding of love in the modern world of gadgets

Қазіргі гаджеттер әлемінде махаббат әрі махаббат туралы түсінік

Любовь и понимание любви в современном мире гаджетов

 


Svetlana Poznyakova • Светлана Познякова


THE RIGHT AGE TO TALK ABOUT MULTICULTURALISM

 

Let me answer right away: I think you can talk about multiculturalism at any age. But first let me say what I understand by the term. I did not google it or look it up in dictionaries on purpose, because I want to know if my understanding coincides with the others. Or is it different? Well, multiculturalism is when there are various cultures in one country, in one city, in one family. They coexist and interact, but do not merge. Of course, they influence each other, but they preserve their identity and uniqueness. The language is preserved. The knowledge of traditions and understanding of rituals is preserved. And most importantly, multiculturalism rests on mutual respect and understanding. An anti-example of this was the contemptuous attitude to the Kazakh language and traditions here in Kazakhstan during the Soviet Union. Speaking Kazakh was considered shameful. At school, a Kazakh speaking child could be teased. «Are you from an aul, a mambet?» It means not civil enough, a rube. Large print runs of Kazakh fairy tales or Mukhtar Auezov novels could not break this attitude. They were printed in Russian, too. It was probably because of this russification that in Almaty schools and in the schools of northern and eastern cities of Kazakhstan in the 70s-80s there was almost no division on ethnic grounds. Until recently, northern Kazakhs were often called russified. They spoke pure Russian, and only at home would they switch to colloquial Kazakh to speak with their apashki and atashki (translator’s note: older members of the family, female and male respectively). Or they might not know the language at all.

I remember how surprised I was in my first year in the university when Vasya, a student in our group who had come from Southern Kazakhstan, suddenly spoke Kazakh. A rare occurrence at the time. However we’re not talking about Vasya now, but about the age at which you can talk to children about multiculturalism. I will reiterate: at any age. As does the great director Hayao Miyazaki, referring to the mythology and everyday Japanese culture in his cartoons for kids, «Ponyo Fish on a Cliff», or in his anime for teenagers,«Spirited Away». Or in his cartoon for adults «The Wind Rises». Or as our Kazakhstani writers Lilya Kalaus and Zira Naurzbaeva do. They co-authored the third book in the series «Adventures of Batu and His Friends». These books can be read at the age of five, and at ten, and at fifteen. The characters grow up with the readers. This book was called their favorite by the girl Arujan, the boy Adil, and the girl Lana, children who came to my Easy Writing course. Adults also take interest in these books, because, while being an absolutely modern fantasy, they utilize themes and images from Turkic mythology, which helps better understand the nomadic worldview.

Multiculturalism may not be about different nationalities. It may be about otherness in general. The best illustration is Spielberg’s brilliant film “ET". The depicted cultures differ to the extreme, there are two separate lives: earthly and extraterrestrial. All stages of acceptance are there: fear-aggression-distrust- love-curiosity-understanding-friendliness. I think that the basis for multiculturalism rests in the following trinity: curiosity- understanding-friendliness, multiplied by mutual respect. And also in the understanding that the multicolored world is much more interesting and rich than a monochrome one. Although such a world is also much more complicated.

ПОДХОДЯЩИЙ ВОЗРАСТ ДЛЯ РАЗГОВОРА О МУЛЬТИКУЛЬТУРНОСТИ

 

Давайте сразу отвечу: думаю, что в любом возрасте можно говорить о мультикультурности. Но сначала скажу, что я понимаю под словом «мультикультурность». Специально не стала гуглить и в словари лезть – самой интересно, насколько моё мнение совпадает с мнением остальных. Или отличается? Итак, мультикультурность – это когда в одной стране, в одном городе, в одной семье рядом сосуществуют и взаимодействуют, но не сливаются разные культуры. Конечно, они влияют друг на друга, но при этом сохраняют свою идентичность и уникальность. Сохраняется язык. Сохраняется знание традиций, понимание обрядов. И самое главное – мультикультурность зиждется на взаимном уважении и понимании. Антипримером может быть презрительное отношение к казахскому языку и казахским традициям здесь, у нас, в Казахстане, во времена Советского Союза. Говорить на казахском считалось стыдным. В школе говорящего на казахском ребёнка могли задразнить. «Ты чё, аульный, мамбет», то есть недостаточно образованный, «деревня». И от этого отношения никак не спасали большие тиражи казахских сказок или романов Мухтара Ауэзова. Понятное дело – на русском языке. Возможно, именно из-за русификации в алматинских школах и школах северных и восточных городов Казахстана в 1970 –1980-х годах не было особого деления по национальному признаку. Северных казахов до недавнего времени ещё называли обрусевшими. Они чисто говорили на хорошем русском языке и разве что дома с апашками и аташками на разговорном казахском. Или не знали свой язык совсем. И я помню своё удивление на первом курсе университета, когда Вася, студент нашей группы, приехавший из Южного Казахстана, вдруг заговорил по-казахски. Редкий случай в то время.

 

Но мы сейчас говорим не про Васю, а о том, с какого возраста можно с детьми говорить о мультикультурности. Повторяю – с любого. Как делает это великий режиссёр Хаяо Миядзаки, обращающийся к мифологии и повседневной культуре Японии в своём мультфильме для малышей «Рыбка Поньо на утёсе» или в аниме для подростков «Унесённые призраками». Или в мульте для взрослых «Ветер крепчает». Или как это делают наши казахстанские писательницы Лиля Калаус и Зира Наурзбаева. Они в соавторстве выпускают уже третью книгу из серии «Приключения Бату и его друзей». Эти книги можно читать в пять лет, и в десять, и в пятнадцать. Герои взрослеют вместе с читателями. Эту книгу назвали своей любимой девочка Аружан, мальчик Адиль, девочка Лана – дети, которые пришли ко мне на курс «Легкописания». И взрослым эти книги тоже интересны, ибо при абсолютной современности жанра фэнтези построены на сюжетах и образах тюркской мифологии и помогают лучше понять картину мира номадов. Мультикультурность не обязательно может быть привязана к разным национальностям. Речь может идти об инаковости. Лучшая иллюстрация – гениальный фильм Спилберга ET/«Инопланетянин». До предела разные культуры, разные жизни: земная и внеземная. И все стадии принятия: страх – агрессия – недоверие – любопытство – понимание – приязнь. Я думаю, что основой мультикультурности как раз и может быть вот это триединство: любопытство – понимание – приязнь, помноженные на взаимное уважение. И понимание, что многокрасочный мир куда интересней и богаче однотонного. Хотя и в разы сложнее такой мир.

ҚАЙ ЖАСТАҒЫ БАЛАЛАРМЕН МУЛЬТИМӘДЕНИЕТТІЛІК ТУРАЛЫ СӨЙЛЕСУГЕ БОЛАДЫ?

 

Бірден жауап берейін: кез келген жаста мультимәдениеттілік туралы сөйлесуге болады деп ойлаймын. Бірақ алдымен «мультимәдениеттілік» дегенді қалай түсінетінімді айтып берейін. Мен бұл сөзді әдейі Гуглдан да іздемедім, сөздіктен де қарамадым – менің пікірім өзгелердің пікіріне қаншалықты сәйкес келетіні өзіме қызық. Ал сәйкес келмесе ше? Сөйтіп, мен үшін мультимәдениеттілік – бұл бір елде, бір қалада, бір шаңырақ астында әртүрлі мәдениеттердің қатар дамып жатқаны және өзара әрекеттескені. Әрине, олар бір-біріне ықпал етіп отырады, бірақ өзіндік бірегейлігі мен ерекшелігін жоғалтпайды. Әр ұлттың тілі, салт-дәстүрлері сақталады. Ең бастысы – мультимәдениеттілік өзара сыйластық пен түсіністікке негізделген болуы керек. Осы орайда қоғамдағы теріс үрдістерге тоқталатын болсақ, КСРО кезінен мысал келтіруге болады: ол кезде Қазақстанда қазақ тілі мен мәдениетіне деген менсінбеушілік пайда болды. Қазақша сөйлегендерді қоғам қабылдамады. Сыныптастары қазақтілді баланы «мамбетсің бе?» деп мазақ етті, бұл сөз «ауылдан келген, білімі төмен адам» дегенді білдіреді. Қазақ ертегілері, Мұхтар Әуезовтың романдары үлкен таралыммен шығып жатса да, қалыптасқан жағдайды өзгерте алмады. Таңғалатын ештеңесі жоқ. Орысшаға аударылған кітаптар сананы қалай өзгертеді?

 

Мүмкін, орыстану салдарынан 1970-1980 жылдары Алматыда, Солтүстік пен Шығыс Қазақстан қалаларында мектеп оқушыларының арасында ұлтқа бөліну жиі кездеспеген болар. Соңғы уақытқа дейін солтүстіктегі қазақтар «орыстанған» деген атқа ие болды. Кейбіреуі күнделікті өмірде орыс тілінде таза сөйлеп, тек үйде ата-әжесімен араласқан кезде ауызекі қазақ тілін қолданған. Ал кейбіреуі ана тілін мүлде білмеген. Университеттің бірінші курсында оқып жүргенімде Оңтүстік Қазақстаннан келген Вася есімді группаласым болған. Бір кезде оның қазақша сөйлей бастағаны мені қатты таңғалдырды. Сол уақытта ондай адамдар аз болды. Алайда біз қазір Вася туралы емес, қай жастан бастап балалармен мультимәдениеттілік туралы сөйлесуге болатыны жайлы сөз қозғап отырмыз. Қайталап айтамын – кез келген жастан. Мысалы, ұлы жапон режиссері Хаяо Миядзакиден үлгі алуға болады. Оның кішкентай көрермендерге арналған «Жартастағы Поньо балық» мультфильмі де, жасөспірімдерге арналған «Елестер алып кеткендер» анимесі де, ересектерге арналған «Жел күшейіп жатыр» мультфильмі де жапон мифологиясына, жапон халқының күнделікті өмірінің мәдениетіне негізделген. Тағы бір мысал – отандас жазушыларымыз Лиля Калаус пен Зира Наурызбаева. Олар бірлесіп жазған «Бату мен оның достарының бастан кешкендері» сериясынан үш кітап шығарып үлгерді. Бұл кітапты бес жаста да, он жаста да, он бес жаста да оқуға болады. Кейіпкерлері оқырмандармен бірге есейіп келеді. Бұл кітапты менің «Легкописание» («Кітап жазу оңай») курсыма келген Аружан мен Лана есімді қыздар, Әділ есімді ұл бала өзінің сүйікті кітабы ретінде атады. Бұл кітаптар ересектерге де қызықты, себебі фэнтези заманауи жанр болғанымен, олар түркі мифологиясының сюжеттері мен бейнелеріне құрылып, көшпенділер дүниетанымын тереңірек түсінуге көмектеседі. Меніңше, мультимәдениеттілік ұлттарға ғана байланысты ұғым емес. Ол өзгешілік деген қасиетке қатысты болуы мүмкін. Мұның жақсы мысалы – Спилбергтің «ET/Өзге ғаламшарлық» атты керемет кино туындысы. Мұнда адамдар мен басқа ғаламшарлықтардың мүлде екі бөлек мәдениеті, екі бөлек мәдениеті, екі бөлек өмір салты көрсетілген. Қорқыныш-агрессия-сенбеушілік- қызығушылық-өзара түсіністік-ізгі ниеттілік сияқты бірін-бірі қабылдаудың барлық кезеңдері қамтылған. Мультимәдениеттіліктің негізі өзара сыйластық пен қызығушылық- өзара түсіністік-ізгі ниеттілік деген үш сезімнің тұтастығы болуы мүмкін деп ойлаймын. Алуан түсті әлем бір түсті ғаламға қарағанда әлдеқайда қызықты әрі әсерлерге бай, бірақ әлдеқайда күрделі болуы мүмкін.

How children’s writers have to survive in Kazakhstan

Қазақстандық балалар жазушылары қалай күн көреді?

Как выживают детские писатели в Казахстане


NURBEK NURZANULY • НҰРБЕК НҰРЖАНҰЛЫ • НУРБЕК НУРЖАНУЛЫ


Each MAN IS A WORLD

I believe that contemporary children’s literature is moving forward, albeit with tiny steps. There is a variety of continued activities and programs designed to promote the development of our literature. We have stopped writing using a template and have abandoned the beaten path. We are looking for new ways and directions. We don’t hold a grudge against the past. Our predecessors had their say, they brought literature to a greater height and passed the baton to us, to the young. The question is whether we can simply pass the baton further on, or whether we can develop and improve what we’ve got. There is a feeling that contemporary literature is growing and developing. At the same time, literature appears to be drifting away from its roots. Change and innovation come with each day. Change and development are necessary, no doubt about that, but it is more important not to lose our core. It’s frightening to think that when art is detached from its essence and roots, it can be carried away by mudflows and winds. Even so, I continue to believe in the future of children’s literature. Ahead are mountain passes we’ll have to surmount. Now, whenever I have free time, I read. I wasn’t particularly into reading before, but now I get excited when I see a book, as if I’ve found a treasure trove. Of course, I choose and read only what I need and what interests me. I try to pick literature of different genres. I like collecting books. I bring books from my travels as souvenirs. I try to choose older editions (interestingly, in some countries old books are more expensive than new ones). Although I like collecting books whose covers have caught my eye, I have not read many of them. That said, everything around us is subject to reading; the earth and sky, mountains and forests, lakes and deserts, humanity and everything that exists is one great book. In other words, I read life.

Isn’t it true that every person brought into this life has a mission? I believe that God appreciates the achievements of those He has endowed with some talent. We pay for everything in our lives, one way or another, and writing is a kind of payment for the author’s worldview, feelings, and well-being. It is an intensive service to the Creator. My heroes are inhabitants of the aul and of the city, whose destinies have left a deep mark on my soul. So far, I have managed to do only that. The only thing that matters is that my creative work is useful to humanity in its spiritual development. The Arabs have an expression: «one flower can become a garden, one man can become a world.» I believe that first and foremost one should invest in self-development. The times when the sword was the weapon have long passed, in today’s reality, our pen is the sword and paper is the shield. I want my contribution to literature to be just that!

БІР АДАМ – БІР ӘЛЕМ

 

Бүгінгі балалар әдебиеті ептеп, еңбектеп болсын алға қадам басып келе жатыр деп ойлаймын. Әдебиетіміздің өркендеуі үшін сан түрлі іс-шаралар, бағдарламалар жалғасын тауып жатыр. Белгілі бір қалып пен ескі соқпақпен жүруді де қойдық. Соны жол, жаңа бағыт іздей бастадық. Өткенде өкпе жоқ. Аға-апаларымыз, бабаларымыз жазарын жазып, әдебиетті тың биікке көтеріп, біз-жастарға аманаттап кетті. Біз сол аманатты көтере аламыз ба һам көтере отырып, алдағы ұрпаққа әсемдеп, қазынамен толтырып бере аламыз ба, деген сауал ғана кескестей береді. Қазіргі әдебиетте өсу, даму, шарықтау бар. Десе де тамырынан ажырап бара жатқандай күйде қалдырады. Күнде өзгеріс, күнде жаңашылдық. Өзгеру мен даму міндетті түрде керек, әйтседе діңгегінен айрылмағаны абзалырақ. Түпкі болмысынан, сона-а-у тамырынан айрылған өнерді сел де, жел де жетекке ап кете бере ме деп, қорқасың. Сонда да, балалар әдебиетінің болашағынан зор үміт күтемін әрі сенемін. Асар асуымыз әлі алда. Қазір қолым босаған кезімде көбіне кітап оқимын. Бұрын кітапқа көп құмарта бермейтінмін, ал қазір кітап көрсем қазына көргендей елең ете қалам. Әрине, таразылап, талдап ішінен өзіме қызықтысы мен керегін ғана оқимын. Кез-келген жанрда оқуға тырысамын. Сосын кітап жинайтын әдетім бар. Барған жерімнен естелік ретінде кітап алып қайтамын, барынша ескілеуін алуға тырысамын. (Қызығы, кейбір мемлекеттерде ескі кітап жаңа кітапқа қарағанда құны қымбатырақ.) Көзім қызығып кітап жинай бергеніммен, оқылмай қап қойғандары да қаншама. Әйтсе де, айналамыздың бәрі онсызда оқудан құралған ғой; жер мен көк, тау мен орман, көл мен шөл, күллі адамзат, бәрі-бәрі – кітап. Қысқасы, өмірді оқып жатырмын. Мына өмірге келген әрбір пенде өз миссиясымен келеді емес пе, сол секілді Құдай берген өнердің ақысын беру керек деп білем. Тіршілігімізде сан түрлі ақымыз болғаны іспетті, жазу да пікірдің, сезімнің, шүкірдің – ақысы. Бұл да Жаратқанға жасаған тәфәккүр-ғибадат.

Кейіпкерлерім, жаныма қатты әсер еткен ауыл мен қала тұрғындарының тағдырлары. Әзірге азды-көпті істеп жүргендерім осы. Бастысы адамзат руханиятының кәдесіне жараса етті… Арабтарда нақыл сөз бар: «бір гүл – бақша бола алады, бір адам – әлем бола алады» дейді, сол секілді даму өзімнен басталуы керек. Бұрынғы дәуірдегідей қолға қылыш алатын күн өтсе де, қаламымыз – семсер, қағазымыз – қалқан боп тұр бұл заманда. Мендік үлес осы болар, бұйырса!

 

КАЖДЫЙ ЧЕЛОВЕК – ЦЕЛЫЙ МИР

 

Я считаю, что современная детская литература хоть и крошечными шажками, но продвигается вперёд. Находят продолжение разнообразные мероприятия и программы, призванные содействовать развитию нашей литературы. Мы перестали писать по шаблону, свернули с прежней тропинки. Начали искать новые пути и направления. На прошлое мы не в обиде. Наши предшественники сказали своё слово, подняли литературу на новую высоту и передали эстафету нам, молодым. Вопрос в том, сможем ли мы просто передать эстафету дальше или сможем развить и улучшить то, что передаём. В современной литературе ощутим процесс роста и развития. При этом есть ощущение, что литература отдаляется от своих корней. Что ни день, то перемены и новаторство. Конечно, меняться и развиваться нужно, но при этом важнее не потерять свой стержень. Становится страшно при мысли, что оторвавшееся от своей сути и корней искусство могут увлечь за собой и сель, и ветер. И несмотря на это, я продолжаю верить в будущее детской литературы. Впереди перевалы, которые нам предстоит покорить. Сейчас, когда у меня появляется свободное время, я обычно читаю. Раньше я особо не увлекался чтением, а сейчас радуюсь, когда вижу книгу, будто нашёл сокровище. Конечно, я выбираю, читаю только нужное и интересное. Стараюсь читать литературу разных жанров. Люблю коллекционировать книги. На память о поездках привожу книги, стараюсь выбирать более старые (интересно, что в некоторых странах старые книги стоят дороже новых). Хотя мне нравится собирать книги, обложки которых привлекли моё внимание, многие из них я так и не прочитал. При этом всё, что нас окружает, предполагает чтение: земля и небо, горы и леса, озёра и пустыни, человечество и всё-всё существующее – это большая книга. Иными словами, я читаю жизнь.

Разве не правда, что каждый человек, приходя в жизнь, приходит со своей миссией? Я думаю, что Бог оценивает по достоинству достижения человека, которого он наделил талантом. В жизни мы так или иначе платим за всё, писательство – это своего рода плата за мировоззрение, чувства, благополучие автора. Это сосредоточенное служение Творцу. Мои герои – это жители аула и города, чьи судьбы оставили глубокий след в моей душе. Пока что я успел сделать только это. Главное, чтобы моё творчество пригодилось человечеству в его духовном развитии. У арабов есть образное выражение: «Один цветок может стать садом, один человек может стать целым миром». Я считаю, что развивать нужно прежде всего себя. Хотя прошли те времена, когда оружием служил меч, в современных реалиях наше перо – это меч, а бумага – щит. Хочу, чтобы мой вклад в литературу был именно таким!

Время нас не ждёт

Уақыт бізді күтпейді

Time waits for no one


Oral Arukenova • Орал АРукенова


Identity construction. Can literature influence the process?

 

As the scientist and philosopher Yuri Lotman wrote, “Language is the primary modeling system, and art is the secondary modeling system.” The language spoken by a child determines their worldview and mindset. If a child learns to speak several languages at once, he or she grows up to become a tolerant and open person, learning to comprehend and accept various cultures simultaneously. Literature as a secondary modeling system shapes a child’s knowledge of humanity’s codes: philosophical, religious, ethnic, and social. Literature sends children on a journey into an alternative friendly universe. For example, through reading books about animals, children gain trust in the animal world, learn to communicate with them and perceive them as an integral part of a shared planet, a common habitat. Thus, literature is arguably an additional and important tool for learning about the world.

Undoubtedly, much depends on the upbringing in the family and the behavior of the parents; it is impossible to educate a person by giving them books to read if the parents do not read themselves. The right kind of literature and parents being children’s role models form an attitude toward literature and improve behavioral skills. If parents tend to read a lot, children will get into the habit as they grow older.

Folk tales read by parents to children remain in their memory for life and are passed down from generation to generation. This is how the following generation absorbs the identity code and gets acquainted with the archetypes and symbols of the ethnic culture. People’s destinies are most often shaped by the stories of fairy tales, as this is the closest and safest model of the world. For example, in Kazakh folk tales and epics, much attention is paid to the role of the family, a batyr’s horse and his marriage. The main motifs of fairy tales manifest in the fate of young people who grew up on epic literature. And if a batyr’s horse is nowadays replaced by a car, the feats of batyrs – their initiation – by a journey to big cities, entry to prestigious universities, interesting work, and marriage, which is a step towards future generations of the family.

At the same time, knowing world literature helps recognize values common to all mankind and literary motifs different in their expression and content, introduces children to other cultures and forms their multicultural identity.

Формирование идентичности. Может ли литература повлиять на этот процесс?

Как писал ученый и философ Юрий Лотман «Язык – это первичная моделирующая система, а искусство – вторичная моделирующая система». Язык, на котором разговаривает ребенок определяет его мировоззрение и картину мира. Если ребенок сразу учится разговаривать на нескольких языках, то с детства растет толерантным и открытым, поскольку постигает сразу несколько культур, учится их принимать и понимать. Литература как вторичная моделирующая система формирует в ребенке знания о кодах человечества: философских, религиозных, этнических и социальных. Попадая через книги в другой мир, отличный от своего, дети совершают путешествие в альтернативную, дружественную вселенную. Например, через книги о животных дети проникаются доверием к миру животных, учатся с ними общаться и воспринимать их как неотъемлемую часть общей планеты, общего ореола существования.  Таким образом, литературу можно считать дополнительным и важным инструментом для познания мира.

Несомненно, многое зависит от воспитания в семье и поведения родителей, невозможно воспитать человека на книгах, если родители сами не читают. Правильно подобранная литература и личный пример родителей формируют отношение к литературе и поведенческие навыки. Если родители имеют привычку постоянно читать, то и дети с возрастом обретают эту привычку. 

Народные сказки, прочитанные родителями в детстве, остаются в памяти детей на всю жизнь и передаются из поколения в поколения. Таким образом следующее поколение впитывает в себя код идентичности, знакомится с архетипами и символами этнической культуры. По сюжетам сказок чаще всего складываются судьбы людей, поскольку это наиболее близкая и безопасная модель мира. Например, в казахских народных сказках и эпосе большое внимание уделяется роли семьи, лошади батыра, его женитьбе. Основные мотивы сказок прослеживаются в судьбе молодых людей, выросших на эпосе. И если роль лошади батыра заменена сейчас автомобилем, то подвиги батыров-инициация – это путешествие в большие города, поступление в престижные университеты, интересная работа, а женитьба-свадьба – это шаг к продолжению рода.

Вместе с тем, знакомство с мировой литературой раскрывает общие для всего человечества ценности и отличные по своему выражению и содержанию мотивы произведений, знакомит с другими культурами и формирует мультикультурную идентичность.

Бірегейліктің қалыптасуы. Әдебиет бұл үдеріске ықпал ете ала ма?

Ғалым әрі философ Юрий Лотман жазғандай, «Тіл – бұл бірінші қалыптастырушы жүйе, ал өнер – екінші қалыптастырушы жүйе». Баланың сөйлеу тілі оның дүниетанымы мен ғалам бейнесінің негізін салады. Бала әу бастан бірнеше тілді үйренетін болса, ол жастайынан толерантты, санасы ашық адам болып өседі, өйткені бірнеше мәдениетті бойына сіңіріп алып, оларды түсінуге, қабылдауға үйренеді. Екінші қалыптастырушы жүйе ретінде әдебиет балаға адамзат мәдениетіне тән философиялық, діни, ұлттық және әлеуметтік кодтар туралы білім береді. Кітаптар арқылы өз әлеміне ұқсамайтын, басқа бір әлемге барып, балалар оларға достық пейіл танытқан альернативті ғаламға тап болады. Мәселен, аңдар туралы кітаптарды оқып, балалар жануарлар әлеміне сеніммен қарай бастайды, аңдардың тілін табуға, оларды ортақ ғаламшардың, ортақ өмір сүру мекенінің ажырамас бөлігі ретінде қабылдауға үйренеді. Сөйтіп, әдебиет – бұл айналадағы әлемді танудың маңызды қосымша құралы.

Әрине, баланың оқуға деген көзқарасы отбасы тәрбиесіне, әке-шешенің қимыл-әрекетіне байланысты.  Кітапты қолына алмаған ата-ананың ұрпағы оқуға құштар болмайды. Дұрыс таңдалған әдебиет және әке-шешенің жеке үлгісі баланың әдебиетке деген көзқарасын, әрекет-қылық дағдыларын қалыптастырады. Ата-ана үнемі кітап оқыса, бала есейген сайын оқуды ұната бастайды.

Балалық шағында ата-анасынан естіген халық ертегілері өмір бойы балалардың есінде қалып, ұрпақтан ұрпаққа беріледі. Сөйтіп, кейінгі буын бірегейлік кодын бойына сіңіріп алып, этнос мәдениетінің архетиптері мен символдарымен танысады.

Өз өмір жолын таңдаған кезде, адамдар ертегілер сюжеттерін негізге алады, себебі бұл ең түсінікті әрі ең қауіпсіз әрекет-қылық моделі. Мәселен, қазақ халық ертегілері мен эпосында отбасының рөліне, батырдың тұлпарына, батырдың үйленуіне көп мән беріледі. Эпос оқып өскен адамдардың өмірінен ертегілердің негізгі мотивтерін байқауға болады. Қазіргі уақытта тұлпардың орнында автокөлік болса, батырлардың инициациясы – бұл жасаған ерліктері емес, жастардың үлкен қалаларға келуі, мәртебелі университеттерге түсуі, қызықты жұмыс табуы, ал үйленуі – бұл ұрпақ қалдыруға маңызды бір қадам.

Сонымен қатар адамның әлем әдебиетінен хабардарлығы оған бүкіл адамзатқа ортақ құндылықтарды, мазмұн мен форма жағынан бір-бірінен ерекшеленетін шығармалардың мотивтерін аңғаруға, басқа мәдениеттермен танысуға, өзінің мультимәдени бірегейлігін қалыптастыруға мүмкіндік береді.

Love and understanding of love in the modern world of gadgets

Қазіргі гаджеттер әлемінде махаббат әрі махаббат туралы түсінік

Любовь и понимание любви в современном мире гаджетов


AINAGUL SADYKOVA • АЙНАГҮЛ САДЫҚОВА • АЙНАГУЛЬ САДЫКОВА


MULTICULTURALISM IS ONE OF THE ISSUES AFFECTING SOCIETAL DEVELOPMENT AND UNITY

 

Clearly, multiculturalism is primarily related to the topic of ethnicities and peoples. However, I think that before looking at the issues of nationality and ethnicity, we should talk about the human aspect of the problem. Because a representative of any nationality is first of all a human being. Only a mature person is capable of respecting others. That is why I believe that human and personal issues are at the heart of the topic of multiculturalism. At the same time, when discussing almost any topic, one must begin with oneself. Because you cannot deceive yourself, you cannot lie to yourself, you call a spade a spade. Even if we talk about the above-mentioned theme with children, we must start with discussing them first. That is, we should help children answer the questions «Who am I?», «What makes me special?» in terms of their age, sex, appearance, character, and nationality. After that, you can ask them the same questions about others: «Who is he/ she/they?», «What are his/her/their special qualities?» After children have answered these questions about themselves and others, it is necessary to lead them to answering the following questions: which of their qualities are attractive, interesting, worthy of respect or imitation and which of these positive traits they see in others. Next, it is necessary to identify which qualities are common or similar in all people. And thus move on to the topic of the closeness and relatedness of people, their similarities.

After this, you can complicate the conversation, for example, by recalling situations in which one person does not accept the other, perceiving him or her as a stranger. You can ask children to describe his or her feelings and thoughts at that moment. Similarly, you can consider situations in which one perceives another or others as a stranger/foreigner and feels resentment toward him/her, ask children to imagine what the other or others may be feeling and thinking at that moment. At the very end, you can consider similar situations at the level of the whole groups, peoples and countries and try to come up with possible causes and consequences. Of course, it is necessary to consider the children’s age when talking about multiculturalism. The younger the child, the narrower the scope of discussed multiculturalism phenomena will be. For example, if a child encounters this at a preschool age, we can start with a conversation about his or her relationships with peers in kindergarten or at the playground and thus move on to a discussion of universal problems in life. And when talking with older children and teenagers, you can start with everyone’s personality and environment, emphasizing the importance of such factors as homeland, common history, and common people. It would be wonderful if there were artistic works dedicated to this topic. For example, we could announce an open call for a contest of works on the theme of multiculturalism as a guarantee of unity and harmony of the people.

ҚОҒАМ ДАМУЫНА, ҚОҒАМНЫҢ ТҰТАСТЫҒЫНА ЫҚПАЛ ЕТЕТІН МӘСЕЛЕЛЕРДІҢ БІРІ – МУЛЬТИМӘДЕНИЕТТІЛІК

 

Әрине, мультимәдениеттілік, ең алдымен, ұлттар мен ұлыстар тақырыбына тікелей қатысты екені түсінікті. Дегенмен, ұлттық, ұлттылық мәселесін қозғамас бұрын, адамилық мәселесін қарастыру қажет деп ойлаймын. Өйткені, кез-келген ұлт өкілі ең алдымен – адам. Тұлға дәрежесіне жеткен адам ғана өзгені құрметтеуге қабілетті.Сондықтан, адамдық, тұлғалық мәселелер мультимәдениеттілік тақырыбының негізінде жатыр деп есептеймін. Сонымен қатар, кез-келген дерлік тақырыпты талдағанда, адам, әуелі, өзінен бастағаны жөн. Себебі, адам өзін алдай алмайды, өзіне өтірік айтпайды, болғанды болғандай атайды. Жоғарыда аталған тақырыпта балалармен сөйлескенде де, мәселені олардың өздерінен бастаған жөн. Яғни, оған «Мен кіммін?», «Менің ерекшелігім қандай?» деген сұрақтарға жас, жыныс, түр-тұлға, мінез-құлық, ұлт тұрғысынан жауап беруге көмектесу керек. Содан кейін дәл осы сұрақты басқаларға қатысты қою керек: «Ол/Олар кім?», «Оның/ Олардың ерекшеліктері қандай?». Осы сұрақтарға өзіне және өзгелерге қатысты жауап берген соң, балаларды өзінің және өзгелердің бойындағы сүйкімді, қызықты, құрметтеуге, тіпті, еліктеуге тұратын, құнды ерекшеліктерін табуға ынталандыру қажет. Әрі қарай өзі мен өзгелердің бойынан ортақ, ұқсас адами ерекшеліктерді анықтау керек. Сол арқылы адами жақындық, туыстық, ұқсастық тақырыбына өтуге болады.

Сосын тақырыпты күрделендіруге, мысалы, субъекттің өзін басқа субъекттер қабылдамаған, бөтендік танытқан жағдайларды еске түсіруге, оның сол кездегі сезімдері мен ойларын суреттеуге болады. Тап солай, өзі де өзгеге немесе өзгелерге бөтендік танытып, ренжіткен жағдайларды қарастыру қажет. Сол сәттегі өзгенің немесе өзгелердің ой-сезімдерін сипаттау керек. Ең соңында, осы іспетті жағдайды тұтас топтар, ұлттар, мемлекеттер деңгейінде елестетіп, себептері мен салдарларын анықтап көруге болады. Мультимәдениеттілік тақырыбын қозғағанда, әрине, балалардың жасы ескерілуі қажет. Баланың жасы неғұрлым кіші болса, соғұрлым мультимәдениеттілік феноменін қарастыру аясы да шағын болады. Мысалы, бала бұл мәселемен мектеп жасына дейін-ақ бетпе-бет келеді. Демек, оны ойын алаңы, балабақшадағы көріністер мен қарым-қатынастар арқылы өмірдің, адамдар дүниесінің алуындағы мәселесіне енгізе бастауға болады. Ал, жасы үлкенірек балалар мен жасөспірімдерге жеке бас, өз ортасынан бастап, ортақ Отан, ортақ тарих, ортақ халық сияқты факторларды алға тартып, тақырыпқа тарту қажет. Көркем шығармалар да осы бағытта жазылса, құба-құп болар еді. Мысалы, бірлік пен татулықтың кепілі ретіндегі осы мультимәдениеттілік тақырыбындағы шығармаларға конкурс жариялауға болады.

 

МУЛЬТИКУЛЬТУРНОСТЬ – ЭТО ОДИН ИЗ ВОПРОСОВ, ВЛИЯЮЩИХ НА РАЗВИТИЕ И ЕДИНСТВО ОБЩЕСТВА

 

Ясно, что мультикультурность в первую очередь связана с темой этносов и народов. Однако, я думаю, что, прежде чем рассматривать вопросы национальности и национального, следует поговорить о человеческом аспекте проблемы. Потому что представитель любой национальности прежде всего человек. Только человек, ставший личностью, способен уважать других. Поэтому я считаю, что человеческие и личностные вопросы лежат в основе темы мультикультурности. Вместе с тем, обсуждая почти любую тему, человек должен начинать с себя. Потому что самого себя не обманешь, самому себе не соврёшь, назовёшь всё своими именами. Даже если обсуждать вышеуказанную тему с детьми, разговор нужно начинать с них самих. То есть детям надо помочь ответить на вопросы: «Кто я?», «В чём моя особенность?» – с точки зрения их возраста, пола, внешнего облика, характера и национальности. После этого можно задать эти вопросы применительно к другим: «А он/она/они кто?», «В чём его/её/их особенность?» После того как дети ответят на эти вопросы про себя и других, нужно стимулировать их искать ответы на вопрос, какие хорошие, интересные, ценные, достойные уважения или даже подражания качества есть у них самих и у других. Дальше нужно определить общие, похожие человеческие качества для себя и других. И таким образом перейти к теме близости и родства людей, их похожести.

После этого разговор о теме можно усложнить, например, вспомнить 118 Almaty Writing Residency 2021-2022 Almaty Writing Residency 2021-2022 119 ситуации, в которых одни субъекты не принимают другого субъекта, воспринимают его как чужого. Описать его чувства и мысли в тот момент. Аналогичным образом рассмотреть ситуации, когда сам человек воспринимает другого или других как чужого/чужих и испытывает по отношению к нему/к ним чувство обиды. Описать, что чувствуют и думают другой или другие в это время. В самом конце можно представить подобные ситуации на уровне целых групп, народов и стран и попытаться определить возможные причины и следствия. Конечно, нужно учитывать возраст ребёнка при разговоре о мультикультурности. Чем младше ребёнок, тем уже будут рамки рассмотрения феномена мультикультурности. Например, если ребёнок сталкивается с этим феноменом ещё в дошкольном возрасте, то можно начать с разговора о его взаимоотношениях со сверстниками в детском саду или на игровой площадке и таким образом выйти на обсуждение жизненных, общечеловеческих проблем. А при разговоре с детьми более старшего возраста и подростками можно начать с личности и окружения каждого, подчеркнуть значимость таких факторов, как общая Родина, общая история, единый народ. Было бы замечательно, если бы появились и художественные произведения на эту тему. Например, можно объявить конкурс произведений на тему мультикультурности как залога единства и согласия народа.

 

Бірегейліктің (идентичность) қалыптасуы. Бұл үдеріске әдебиет ықпалете ала ма?

Формирование идентичности. Может ли литература повлиять на этот процесс?

Identity construction. Can literature influence this process?


Aset Syzdykov • Асет Сыздыков


ON THE UNIQUENESS OF KAZAKHSTAN’S MULTICULTURAL SITUATION AND ON THE GLOBAL WORLD TODAY

 

Multiculturalism, or the coexistence and symbiosis of various cultures, can be observed in almost every country in the world. In practice, cultures do not compete and encroach upon, but mix, mutually enrich, and complement each other. This results in a new shared «fused» multiculturalism, which affects, mostly positively, the language, art, cinema, theater, traditions, and literature. Take, for example, rap music which was introduced into American song culture by African-American performers and has been an important cultural phenomenon in America since the 1990s. Or Jamaican reggae, which contributed its «relaxing» motifs to the musical heritage of many countries. In recent years, Korean films, which combine the national culture with the Hollywood tradition, have been extremely popular in the film world. The triumph of the Korean drama Parasites, which won an Oscar, is a case in point. Kazakhstan is no exception, as representatives of many nationalities have lived here in peace and friendship for many years. They all represent their own cultures, which never goes unnoticed. The most illustrative example is the national holidays. Whether it is Nauryz, Maslenitsa (translator’s note: also known as Butter Lady, an Eastern Slavic religious and folk holiday) or Sabantui (translator’s note: sowing celebration at turkic nations), Kazakhstanis visit each other, congratulate each other, wish each other well, and even exchange some traditions and elements of the holidays.

Considering multiculturalism in Kazakhstani children’s literature, we can also see the influence of various cultures. For example, Berdibek Sokpakbaev in his book «My Name is Kozha» works with both Kazakh traditions and the culture of Soviet realism. He clearly depicts the model schoolboy, the rules of conduct, the foundations of his time. For example, the main character’s mother is summoned to the school for every mischief of her son, and the protagonist himself is chastised at the general school meeting. In recent years, Kazakhstani children’s literature has been looking for its own path of development, for points of contact between authors and cultures. It is at times successful, other times it doesn’t work. But there are no insurmountable barriers. Therefore, the uniqueness of Kazakhstan’s multicultural situation lies in the fact that different peoples of the country can freely and amicably create, produce samples of their culture, which do not stand in the way, but help develop a common Kazakhstani multiculturalism.

УНИКАЛЬНОСТЬ КАЗАХСТАНСКОЙ МУЛЬТИКУЛЬТУРНОЙ СИТУАЦИИ И ГЛОБАЛЬНЫЙ МИР СЕГОДНЯ

 

Почти в каждом государстве мира наблюдается мультикультурность – сосуществование и симбиоз разных культур. На практике они не конкурируют и ущемляют, а перемешиваются, взаимобогащают и дополняют друг друга. В итоге появляется новая общая, «спаянная» мультикультура, которая влияет, по большей части положительно, на язык, искусство, кинематограф, театр, традиции и литературу. Возьмём, к примеру, музыкальный жанр рэп, который был привнесён в американскую песенную культуру афроамериканскими исполнителями, и стал важным культурным явлением Америки 90-х годов. Или ямайское регги, которое внесло свой «релаксационный» мотив в музыкальное наследие многих стран. В киноискусстве в последние годы по миру громко шествуют корейские фильмы, которые переплетают национальную культуру с голливудскими традициями. Триумф корейской драмы «Паразиты», которая выиграла «Оскар», – яркий тому пример. Казахстан не исключение, где в мире и дружбе много лет проживают представители разных национальностей. И каждый народ представляет здесь свою культуру, которая не может не быть незамеченной. Самый показательный пример – национальные праздники. Будь то Наурыз, Масленица или Сабантуй, казахстанцы ходят друг к другу в гости, поздравляют, желают мира и добра, и даже перенимают друг у друга некоторые традиции и элементы праздников. Если брать мультикультурность в казахстанской детской литературе, то и здесь нашло отражение влияние разных культур. Так, в книге Бердибека Сокпакбаева «Меня зовут Кожа», помимо казахских традиций, ярко проявилась культура советского реализма – модели школьника, правил поведения, устоев того времени. Например, за каждую пакость героя его мать вызывают на педсовет, а самого героя осуждают на общем собрании школьников.

Если брать мультикультурность в казахстанской детской литературе, то и здесь нашло отражение влияние разных культур. Так, в книге Бердибека Сокпакбаева «Меня зовут Кожа», помимо казахских традиций, ярко проявилась культура советского реализма – модели школьника, правил поведения, устоев того времени. Например, за каждую пакость героя его мать вызывают на педсовет, а самого героя осуждают на общем собрании школьников. В последние годы казахстанская детская литература ищет свой путь развития, общие точки соприкосновения между авторами и культурами. Где-то это успешно получается, где-то нет. Но тут барьеров нет. Поэтому уникальность казахстанской мультикультурной ситуации в том, что разные народы страны могут свободно и дружно созидать, выпускать образцы своей культуры, которые не мешают, а развивают вместе общую казахстанскую мультикультурность.

ҚАЗАҚСТАНДЫҚ МУЛЬТИМӘДЕНИ ЖАҒДАЙДЫҢ БІРЕГЕЙЛІГІ ЖӘНЕ ҚАЗІРГІ ЖАҺАНДЫҚ ҮРДІСТЕР

 

 Әлемнің кез келген дерлік елінде мультимәдениеттілікті, яғни әртүрлі мәдениеттердің қатар өмір сүруін, олардың симбиозын байқауға болады. Бұл мәдениеттер бір-бірімен бәсекелеспей, бір-бірінің құқығын шектемей дамып отырады, тіпті өзара араласып, бірін-бірі байытып, толықтырып жатады. Осылайша, барлығына ортақ жаңа мультимәдениет пайда болады, бұл мәдениет тілге, өнерге, кинематографияға, театрға, дәстүрлерге мен әдебиетке көбінесе жағымды әсер етеді. Америкалық ән мәдениетіне афроамерикалық орындаушылардың өнері арқылы енген, 1990 жылдары АҚШ-тың маңызды мәдени құбылысына айналған «рэп» музыкалық жанрын мысалға алайық. Немесе ямайқалық «реггиді» мысал ретінде келтіруге болады. Бұл жанр көптеген елдердің музыкалық мұрасына өзінің «жүрекке тыныштық сыйлайтын» сарынын қосты. Соңғы жылдары ұлттық мәдениетін голливудтық дәстүрлермен байланыстырып отырған корей фильмдері дүниежүзіне мәлім болды. Соның айқын мысалы – «Оскар» жүлдесіне ие болған «Паразиттер» корей драмасы. Қазақстанда да мультимәдениеттілік бар: мұнда әртүрлі ұлт өкілдері көптеген жылдар бойы тату-тәтті өмір сүріп келеді. Әр халық өзіндік ерекше мәдениетімен мақтана алады. Мұның айқын көрінісі – ұлттық мерекелер. Наурыз, Масленица немесе Сабантой мейрамдарын тойлаған кезде қазақстандықтар бір-біріне қонаққа барып, бірін-бірі құттықтап, бір-біріне бейбітшілік пен жақсылық тілеп, көршілердің кейбір мейрам дәстүрлерін бойына сіңіріп алады.

Қазақстандық балалар әдебиетіндегі мультимәдениеттілікке тоқталатын болсақ, мұнда да әртүрлі мәдениеттердің әсері байқалып тұрғанын айта кетуіміз керек. Мысалы, Бердібек Соқпақбаевтың «Менің атым Қожа» кітабында қазақ дәстүрлерімен қатар кеңестік кезеңдегі реализм мәдениеті, соның ішінде мектеп оқушысының өмірі, мінез-құлық ережелері, сол кездің моральдық қағидалары өз көрінісін тапқан. Мәселен, Қожа кезекті бір тентектігін істесе, анасы педагогикалық кеңеске шақырылып, ал өзі бүкіл мектептің жиналысында сөгіс естиді. Соңғы жылдары қазақстандық балалар әдебиеті өзіндік даму жолын, авторлар мен мәдениеттер арасындағы түйісу нүктелерін іздеп келеді. Бұл кейде сәтті, кейде сәтсіз шығады. Бұл ізденіс жолында ешқандай кедергілер жоқ. Сондықтан қазақстандық мультимәдени жағдайдың бірегейлігі мынада: елімізде тұратын халықтар еркін, тату өмір сүріп, өз ұлтының реңкін сақтай отырып, шығармашылықпен айналыса алады. Олардың шығармашылығы барлық қазақстандықтарға ортақ мультимәдениеттіліктің қалыптасуына бөгет жасамай, керісінше, бұл үрдісті дамытып отырады.

Балалар әдебиетінің қай тақырыптары Қазақстан мен оған көршілес елдер үшін ғана өзекті, қай тақырыптары бүкіл әлемге ортақ?

Какие темы в детской литературе актуальны именно для казахстана и региона, какие - универсальны для всего мира?

What themes in children’s literature are relevant for Kazakhstan and the region, and which are universal for the whole world?


Guests of AWR 2022


КЕЛЛИ ДУАЙЕР

Айова Университетінің Жазушылар шебер- ханасының түлегі, «Періште іздері» және «Елестермен автопортрет» романдарының, балаларға арналған екі кітаптың авторы. Оның монологтары мен пьесалары Мэдисон, Бостон, НьюЙорк, Глазго (Шотландия) қалаларында сахналанды. Калифорнияда туып-өсіп, қазіргі таңда Мэдисон маңындағы Барабу қаласында (Висконсин штаты) тұрады. Онда жазушылық шеберліктің курсын оқытып, фрилансер ретінде сценарий өңдеумен айналысады, сонымен қатар роман, пьесаларға қалам тартып, орта жасқа келген Дисней ханшайымдарынан шабыт алып, қысқа әңгімелер жазады. Оның ұстаз, редактор, әрі жазушылық семинарлардың оқытушысы ретінде тәжірибесі мол. Өзгелердің шығармашылық жетістікке жетуіне қолынан келген көмегін аямайды.

 КЕЛЛИ ДУАЙЕР

Выпускница писательского семинара Университета Айовы, автор романов «Следы ангела» и «Автопортрет с призраками» и двух книг для детей. Монологи и пьесы ставились в Мэдисоне, Бостоне, Нью-Йорке и Глазго. Выросла в Калифорнии и живёт в Барабу (близ Мэдисона), штат Висконсин, где преподаёт писательское мастерство, занимается редактурой сценариев в качестве фрилансера и работает над романом, пьесами и короткой прозой, вдохновлённой повзрослевшими прин- цессами Диснея. Имеет большой опыт преподавателя, редактора и ведущей писательских семинаров, помогать другим достичь писательского успеха – её страсть.

 KELLY DWYER

Kelly Dwyer is a graduate of The University of Iowa Writers’ Workshop and the author of two novels, The Tracks of Angels and Self-Portrait with Ghosts, and two children’s books; her monologues and short plays have been pro­duced in Madison, Boston, New York and Glasgow, Scotland. She grew up in California and lives in Baraboo (near Madison), Wisconsin, where she teaches creative writing part-time, does freelance manuscript editing, and is working on a novel, more plays, and flash fiction inspired by the Disney Princesses at middle age. А longtime teacher, writing coach, and editor, passionate about helping other writers achieve success.

 НИНА МЮРРЕЙ

Нина Мюррей батыс украиналық Львов қаласында туып-өсті. Лингвистика және шығармашылық жазу саласындағы ғылыми дәреженің иегері. «Алкеста о дүниеде» (Alcestis in the Underworld, 2019 жылы Cir­cling Rivers Press баспасынан жарық көрген) атты өлеңдер жинағының, Minimize Consid­ered (Finishing Line Press, 2018), Minor Here­sies (Heartland Review Press, 2020) және Da­mascus Electric (Pen & Anvil Press, 2020) атты кітаптардың авторы. Оның орыс және украин тілдерінен аудармалары — Петр Алешковскийдің «Старгород» әңгімелер жинағы, Оксана Забужконың «Ұмытылған құпиялардың мұражайы» («Музей заброшенных cекретов») атты романы және Оксана Луцишинаның «Иван мен Феба» романы. Орыс, украин, испан, литва, ағылшын тілдерін біледі.

 НИНА МЮРРЕЙ

Нина Мюррей родилась и выросла в западноукраинском городе Львов. Имеет учёную степень в области лингвистики и творческого письма. Автор сборника стихов Alcestis in the Underworld (Circling Rivers Press, 2019), а также Chapbooks Minimize Considered (Finishing Line Press, 2018), Minor Heresies (Heartland Review Press, 2020) и Damascus Electric (Pen & Anvil Press, 2020). Её переводы с русского и украинского включают: «Старгород» Петра Алешковского, «Музей заброшенных секретов» Оксаны Забужко и «Иван и Феба» Оксаны Люцишиной. Владеет русским, украинским, испанским, литовским и английским языками.

NINA MURRAY

Nina Murray was born and raised in the Western Ukrainian city of Lviv. She holds advanced degrees in linguistics and creative writing. She is the author of the poetry collection Alcestis in the Underworld (Circling Rivers Press, 2019) as well as chapbooks Minimize Considered (Finishing Line Press, 2018), Minor Heresies (Heartland Review Press, 2020), and Damascus Electric (Pen & Anvil Press, 2020). Her translations from Russian and Ukrainian include Peter Alesh­kovsky’s Stargorod, Oksana Zabuzhko’s Museum of Abandoned Secrets, and Oksana Lutsyshyna’s Ivan and Phoebe (forthcoming from Deep Vellum).

She speaks Russian, Ukrainian, Spanish, Lithuanian, and English.

КРИСТОФЕР МЕРРИЛЛ

Кристофер Мерриллдің жарияланымдары жеті поэзия жинағын құрайды, оның ішінде Американдық ақындар академиясының марапаты – Питер И. Б. Лаван атындағы жас ақындар сыйлығына ие болған «Сигнал отын» (Watch Fire), көптеген редакторлық еткен еңбектері мен аудармаларын, сондай-ақ нон-фикшн жанрындағы алты кітапты атап өтуге болады. Соңғыларының ішінде келесі үшеуі ерекшеленеді: 90-шы жылдардың бірінші жартысындағы Балкандағы қарулы қақтығыстар туралы «Тек шегелер ғана қалады» (Only the Nails Remain), жазушының киелі Афон тауына саяхаты жайлы «Жасырын Құдайдың кереметтері» (Things of the Hidden God) және автордың «Сәнталмен автопортретім» (Self-Portrait with Dogwood) атты ретроспективті кітабы. Бұл кітапта ол өз өткенін ғана емес, әлемде болған маңызды оқиғаларды да ой елегінен өткізеді.

Мерриллдің көркем шығармалары 40-қа жуық тілге аударылған. Сонымен қатар, асқан дарынның арқасында ол журналистика саласында да көптеген жетістіктерге қол жеткізген. Ол Францияның Әдебиет және Өнер орденінің иегері, Джон Саймон Гуггенхайм Мемориалдық қоры және Инграм Меррилл қорының шәкіртақы алушысы, сондай-ақ аудармашылық шеберлігі үшін бірқатар сыйлықтардың иегері атанған.

2000 жылдан бері Меррилл Айова Университетінің Халықаралық жазушылар бағдарламасының директоры ретінде 50-ден астам елде мәдени дипломатияның миссияларын ұйымдастырған. 2011–2018 жылдары ол АҚШ-тың ЮНЕСКО істері жөніндегі Ұлттық комиссиясында қызмет еткен. 2012 жылдың сәуір айында президент Барак Обама оны АҚШ-тың Гуманитарлық ғылымдарының консулдығындағы лауазымға тағайындаған.

КРИСТОФЕР МЕРРИЛЛ

Публикации Кристофера Меррилла насчитывают семь сборников поэзии, из которых можно выделить удостоенный награды Академии Поэтов Америки – премии имени Питера И.Б. Лавана для молодых поэтов – «Сигнальный огонь» (Watch Fire), множество редакторских работ и переводов, а также шесть книг в жанре нон-фикшн. Среди последних особенно выделяются три: Only the Nails Remain – о вооружённых конфликтах на Балканах в первой половине 90-х, Things of the Hidden God – о путешествии писателя на священную гору Афон, Self-Portrait with Dogwood – книга-ретроспектива, в которой автор изучает не только своё прошлое, но и события, окружавшие его.

Его писательские работы были переведены почти на сорок языков, а журналистский талант проявляется во многих публикациях. Он является кавалером Ордена Искусств и Литературы Франции, стипендиатом Мемориального фонда Джона Саймона Гуггенхайма и Фонда Инграма Меррилла, обладает различными премиями за переводческую деятельность.

На посту директора Международной писательской программы Университета Айовы, который он занимает с 2000 года, Меррилл организовал миссии культурной дипломатии более чем в пятидесяти странах. В 2011 – 2018 годах он работал в Национальной Комиссии США для ЮНЕСКО, в апреле 2012 года президент Барак Обама назначил его на пост в Национальном консульстве гуманитарных наук США.

CHRISTOPHER MERRILL

Christopher Merrill has published six collections of poetry, including Watch Fire, for which he received the Lavan Younger Poets Award from the Acade­my of American Poets; many edited volumes and translations; and six books of nonfiction, among them, Only the Nails Remain: Scenes from the Balkan Wars, Things of the Hidden God: Journey to the Holy Mountain, The Tree of the Doves: Ceremony, Expedition, War, and Self-Portrait with Dogwood. His writings have been translated into nearly forty languages; his journalism appears widely; his honors include a Chevalier des Arts et des Lettres from the French government, numerous translation awards, and fellowships from the John Simon Guggenheim Memorial and Ingram Merrill Foundations. As director of the International Writing Program at the University of Iowa since 2000, Merrill has conducted cultural diplomacy missions to more than fif­ty countries. He served on the U.S. National Commission for UNESCO from 2011-2018, and in April 2012 President Barack Obama appointed him to the National Council on the Humanities.


АWR 2022 Participants


АЙГЕРИМ АЛТАЕВА

Ағылшын тілі оқытушысы, жазушы әрі ақын. Орыс және ағылшын тілдерінде жазады. Еңбектері Томск Мемлекеттік педагогикалық университетінің «Наука и образование» жинақтарында, «Детский Вопрос» онлайн журналында жарияланған. GLOBAL UGRAD (АҚШ) халықаралық алмасу бағдарламасының түлегі, Қазақстанда Peace Revolution (Таиланд) жобасының үйлестірушісі болды, «Промень» және «Современник» жастар театрларының қойылымдарына қатысты.

 

АЙГЕРИМ АЛТАЕВА

Преподаватель английского языка, автор стихов и прозы. Пишет на русском и английском языках. Имеет публикации в сборниках «Наука и образование» Томского Государственного Педагогического Университета и онлайн-журнале «Детский Вопрос». Является выпускницей программы международного обмена GLOBAL UGRAD (США), занималась координацией проекта Peace Revolution (Таиланд) в Казахстане, принимала участие в постановках молодёжных театров «Промень» и «Современник».

 

AIGERIM ALTAYEVA

Aigerim Altayeva is an English teacher, poet and prose writer. She writes in Russian and English. She has been published in the «Science and Education» journal of Tomsk State Pedagogical University and in an online magazine «On Children’s Issues». She is a graduate of the GLOBAL UGRAD international exchange program (USA). She participated in the coordination of the Peace Revolution project (Thailand) in Kazakhstan, took part in the productions of the youth theaters «Promen» and «Sovremennik».

СВЕТЛАНА ПОЗНЯКОВА

Проза авторы, оқытушы, креативті жазу курстарының жаттықтырушысы. Орыс тілінде жазады. Ертегілері мен әңгімелері LiterraNova альманахында, Алматылық ашық әдебиет мектебінің «Дорога без конца» («Ұшы-қиырсыз жол») мерейтойлық жинағында жарияланып, қазақстандық «Аруна», ресейлік «Издание книг» баспаларынан шықты.

 

СВЕТЛАНА ПОЗНЯКОВА

Автор прозы, преподаватель, тренер курсов креативного письма. Пишет на русском языке. Сказки и рассказы Светланы публиковались в альманахе LiterraNova, в юбилейном сборнике ОЛША «Дорога без конца», издавались казахстанским издательством «Аруна», российским издательством «Издание книг».

 

SVETLANA POZNYAKOVA is a prose writer, a teacher, a trainer at creative writing courses. She writes in Russian. Svetlana’s tales and stories have been published in the almanac LiterraNova, in the OLSHA anniversary collection «The Road without End», published by the Kazakh publishing house «Aruna», the Russian publishing house «Book Publishing».

НҰРБЕК НҰРЖАНҰЛЫ

1995 жылы 29 мамырда Жамбыл облысы, Меркі ауданы, Ақермен ауылында өмірге келген. Әл-Фараби атындағы ҚазҰУ-дың журналистика факультетін бітірген. Түркия мемлекеті, Ардахан университетінің магистрі. «Мұң Ай», «Көкшіл көлеңке» жыр жинақтарының, «Тәнсіз гүлдер» проза кітабының авторы. Халықаралық «Дарабоз» бәйгесінде 1-орынға ие болды. Халықаралық «Шабыт» фестивалінің 3-дәрежелі лауреаты атанған. Республикалық «Алтын қалам» байқауының «Жылдың үздік поэзиясы» аталымының жүлдегері. Республикалық «Қазақ пен қала» әдеби байқауының 1-орын иегері. Балаларға арналған Республикалық «Ер Төстік» әдеби байқауының 1-орнын еншілеген және Республикалық «Ұлы дала байқауында» «Балаларға арналған шығармалар» аталымы бойынша 2-орын иегері атанды. Қазіргі таңда Алматы қаласының тұрғыны. «Қазақ университеті» газетінің тілшісі.

 

НУРБЕК НУРЖАНУЛЫ

Родился 29 мая 1995 года в селе Акермен Меркенского района Жамбылской области. Окончил факультет журналистики КазНУ имени аль- Фараби и магистратуру университета Ардахан (Турция). Автор сборников поэзии «Мұң Ай», «Көкшіл көлеңке» («Синеватая тень»), книги прозы «Тәнсіз гүлдер» («Бестелесные цветы»). Обладатель первого места международной премии «Дарабоз», третьего места на международном фестивале «Шабыт». Призёр республиканского конкурса «Алтын қалам» в номинации «Лучшая поэзия года». Обладатель первого места на республиканском литературном конкурсе «Қазақ пен қала» и на республиканском литературном конкурсе для детей «Ер Төстік», второго места на республиканском конкурсе «Ұлы дала» в номинации «Произведения для детей». В настоящее время живёт в Алматы. Корреспондент газеты «Қазақ университеті».

 

NURBEK NURZANULY

Born on May 29, 1995 in the village of Akermen, Merki District of Zhambyl Region, Nurbek Nurzhanuly graduated from the Faculty of Journalism of al-Farabi Kazakh National University. He received a Master’s degree from Ardahan University, Turkey. He is the author of two collections of poems «Muń Aı» (Sad moon), «Kókshіl kóleńke» (Blue Shadow), and a book of prose «Tánsіz gúlder» (Bodyless Flowers). He won the international «Daraboz» competition, was the 3rd degree laureate of the international «Shabyt» festival. He was the winner of the «Best Poetry of the Year» award of the Republican «Golden Pen» contest, winner of the Republican «Kazakh and City» literary competition. He was awarded the 1st prize in the Republican «Er Tóstіk» literary competition for children and won the 2nd place in the Republican «Uly Dala» contest in the category «Children’s works.» He lives in Almaty and works as a correspondent for the newspaper «Kazakh University.»

ОРАЛ АРУКЕНОВА

Жазушы, ақын, әдебиеттанушы және аудармашы, қазақ және орыс тілдерінде жазады. Шығармалары Қазақстанда, Ресейде, Германияда және АҚШ-та онлайн және қағаз журналдар мен жинақтарда жарияланған. Оның 2018 жылғы «Правила Нефтянки» («Мұнай бизнесінің ережелері») кітабы «Алтын қалам» тәуелсіз әдеби байқауы бойынша «Жылдың әдеби дебюті» атанды. Шелли Фейервезер-Вега аударған «Саябаққа барамын жасырын…» өлеңі Нью-Йорк қалалық университетінің (CUNY) Ұлы Әдебиет Шығармалары II антологиясына енді. MECENAT.KZ – Қазақстан туралы ең үздік романы әдеби сыйлығының финалисті (2022).

 

ОРАЛ АРУКЕНОВА

Автор стихов и прозы, литературовед и переводчик. Пишет на казахском и русском языках. Произведения публикуются в онлайн и печатных журналах и антологиях прозы в Казахстане, России, Германии и США. Дебютная книга «Правила нефтянки» получила награду независимого литературного конкурса «Алтын қалам» в номинации «Литературный дебют года». Стихотворение «Украдкой иду в парк…» в переводе Шелли Фейервезер-Вега включено в антологию Великих произведений литературы II – Great Works of Literature II manifold CUNY – Городского университета Нью-Йорка. Финалистка литературной премии MECENAT. KZ за лучший роман о Казахстане (2022).

 

ORAL ARUKENOVA

is an author of poetry and prose as well as a literary critic and translator. She writes in Kazakh and Russian. Arukenova’s work has been published in online and paper journals and anthologies in Kazakhstan, Russia, Germany, and USA. Her 2018 debut book, «Pravila Neftyanki» (Rules of the Oil Business) was named the Literary Debut of the Year by the independent literary contest «Altyn Qalam.» Her poem «Secretly I go to the park» translated by Shelley Fairweather-Vega entered into the Great Works of Literature II manifold of City University of New York (CUNY). She is a finalist of MECENAT.KZ – literary award for the best novel about Kazakhstan (2022).

АЙНАГҮЛ САДЫҚОВА

Жазушы, аудармашы, әдебиеттанушы. «Мәдени мұра» мемлекеттік бағдарламасы, түрлі мемлекеттік тапсырыстар аясында Т. Уайлдер, Ф. Кафка, А. Маршалл, А. Рюноскэнің шығармаларын аударған. 2004-жылғы Республикалық Жас жазушылар, сыншылар, эссеистер мен аудармашылар байқауының «Көркем аударма» номинациясы бойынша бас жүлдегері. MECENAT. KZ – Қазақстан туралы үздік романы әдеби конкурсының финалисті (2022), «Күзгі әуен» романының авторы. «Балалар мен жасөспірімдерге арналған әдебиеттегі мультимәдениеттілік» тақырыбындағы Almaty Writing Residency-2022 жобасының жеңімпазы және қатысушысы. 2022-23 жж. ААӘМ (Алматы Ашық Әдеби Мектебінде) Әлішер Рахаттың проза бойынша семинарында оқыды. 2022-жылдан бастап «Дактиль» қазақстандық әдеби онлайн-журналының Проза бөлімінің редакторы. Жоо-нда оқытушылық, ғылыми жұмыс, «Хабар», «Первый канал Евразия» телеарналарында шығармашылық жұмыс тәжірибесі бар. ҚР Жазушылар Одағының мүшесі. Ғылым магистрі.

 

АЙНАГУЛЬ САДЫКОВА

Писатель, переводчик, литературовед. В рамках государственной программы «Культурное наследие», а также различных государственных заказов перевела на казахский язык произведения Т. Уайлдера, Ф. Кафки, А. Маршалла, А. Рюноскэ и др. Обладатель гран-при за перевод детского рассказа Н. С. Лескова «Зверь» в номинации «Художественный перевод» республиканского конкурса молодых писателей, критиков, эссеистов и переводчиков 2004 года. Финалистка литературного конкурса MECENAT. KZ (2022), автор романа «Күзгі әуен» («Осенняя мелодия»). Участник Almaty Writing Residency-2022 на тему «Мультикультурность в литературе для подростков». В 2022-23 гг. прошла обучение на семинаре прозы Алишера Рахата в ОЛША (Открытая Литературная Школа Алматы). С 2022 года редактор раздела «Проза» казахстанского литературного онлайн-журнала «Дактиль». Имеет опыт преподавания, научного исследования в вузах, опыт работы на телеканалах «Хабар», «Первый канал Евразия». Член Союза писателей РК. Магистр науки.

 

AINAGUL SADYKOVA

is a writer, translator, and literary critic. Under the program «Cultural Heritage,» as well as on government orders, she translated works by T. Wilder, F. Kafka, A. Marshall, A. Ryunosuke, etc into Kazakh. She won the Grand Prix in the category «Artistic translation» of the 2004 National Competition of Young Writers, Critics, Essayists, and Translators in for the translation of the children’s story «The Beast» by Nikolai Leskov. She is the finalist of MECENAT.KZ Literary Contest (2022), author of the novel «Autumn Melody». In 2022-23, she attended Alisher Rakhat’s prose seminar in Almaty Open Literary School. Since 2022, she’s been the editor of the prose section of the Kazakhstani Online Literary Magazine «Daktil.» She has experience in teaching and conducting scientific research in universities, working on the TV channels «Khabar,» «Channel One Eurasia.» She is a member of the Writers’ Union of Kazakhstan. Master of Science.

АСЕТ СЫЗДЫКОВ

Балалар мен жасөспірімдерге арналған прозалық шығармалардың авторы, журналист. Астанада тұрады. Орыс тілінде жазады. Шығармалары қазақстандық газеттер мен әдеби журналдарда жарияланған. Мәселен, 2005 жылы Көкшетаудағы «Лидер» газетінде «В паутине» («Өрмекшінің торында»), «Кошмар из чердака» («Шатыр астындағы қорқынышты оқиға») және «Чёрный заяц» («Қара қоян») әңгімелері шыққан. 2007 жылы 17 жастағы автор балаларға арналған «Сказки яблонь» («Алма ағаштарының ертегілері») повесін жазып, бұл шығармамен «Алтын қалам» және Еуразиялық гильдия байқауларына қатысып, олардың қысқа тізімдеріне еніп, финалисті атанған. 2022 жылы бұл повесть «Дактиль» онлайн журналында жарияланған. Биыл Qalamdas байқауына робототехникамен әуестенетін оқушылар туралы баяндайтын «Алан и Закария. Город актаматонов» («Алан мен Закария. Актаматондар қаласы») повесімен қатысқан. 2022 жылы «Самый быстрый турайбол» («Ең жүйрік турайбол») әңгімесімен «Фантастика» аталымы бойынша «Алтын Тобылғы» әдеби байқауының иегері атанды.

 

АСЕТ СЫЗДЫКОВ

Автор прозы для детей и подростков, журналист. Живёт в столице. Пишет на русском языке. Публиковался в газетах и литературных журналах Казахстана. Например, в 2005 году в газете «Лидер» (Кокшетау) вышли рассказы «В паутине», «Кошмар из чердака» и «Чёрный заяц». В 2007 году в возрасте 17 лет написал детскую повесть «Сказки яблонь», с которой в 2020 году участвовал в конкурсах «Алтын қалам» и Евразийской гильдии. В итоге вошёл в шорт-листы и был в числе финалистов этих конкурсов. В 2022 году повесть опубликована в онлайн- журнале «Дактиль». В 2022 году участвовал в премии Qalamdas с повестью «Алан и Закария. Город актаматонов» о школьниках, которые увлечены робототехникой. В этом году стал лауреатом литературного конкурса «Алтын тобылғы» в номинации «Фантастика» (рассказ «Самый быстрый турайбол»).

 

ASET SYZDYKOV

is an author of prose for children and teenagers and a journalist. He lives in the capital. He writes in Russian. He has been published in Kazakhstani newspapers and literary magazines. For example, the stories «Caught in the Web,» «Nightmare from the Attic,» and «Black Hare» were published in the newspaper «Leader» (in Kokshetau) in 2005. In 2007, at the age of 17, he wrote the children’s story «Fairy Tales of Apple Trees,» which he submitted for «Altyn Kalam» and Eurasian Guild competitions in 2020. As a result, he was shortlisted and ended up among the finalists of both awards. In 2022, the story was published in the online magazine 122 Almaty Writing Residency 2021-2022 Almaty Writing Residency 2021-2022 123 «Dactyl» (daktil.kz). In 2022, he participated in QALAMDAS literary competition with the novella «Alan and Zakaria. City of Actamatons» that tells a story of schoolchildren who are passionate about robotics. In 2022 he became the laureate of «Altyn Tobylgy » literary contest in the category «Fantasy and sci-fi» (for his short story «The fastest turaibol»).


Almaty Writing Residency is a joint international project of OLSA and IWP, the well-known writers' residence in the US. AWR partners are the US Consulate General in Almaty and Chevron. Angime is the residency’s official media representative.

Almaty Writing Residency — бұл ААӘМ мен танымал АҚШ-тағы IWP жазушылар резиденциясының бірлескен халықаралық жобасы, AWR серіктестері — Алматыдағы АҚШ Бас консулдығы мен «Шеврон» компаниясы. Angime — резиденцияның ресми медиасы. 

Almaty Writing Residency — совместный международный проект ОЛША и известной писательской резиденции IWP в США, партнеры AWR Генеральное консульство США в Алматы и Компания Шеврон. Angime - официальное медиа резиденции.


Special gratitude to this issue’s translation team: Dina Makhmetova and Anton Platonov


Join the Conversation